Bio je topli avgust, skoro kao ovaj

Bio je topli avgust, skoro kao ovaj.
Rano jutro 5 ili 6 ujutru probudile su me granate. Na sve strane se cula buka i lomljava. Otvorila su se vrata decije sobe, mama je usplahirena uletela u sobu u kojoj su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strasnu situaciju bocnula njenim carobnim stapicem, humorom, izgovorivsi jedno placno :"moj viiiskiiii"..
Imala sam 6 godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila nista novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubicastu majicu i omiljene patike zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle vec čičak, a print miki mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamcenje. Zvuk granata nije jenjavao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu vise da se setim, oduzeta od straha, ali sa osecajem da ce sigurno sve biti u redu. Bombe ce prestati da padaju za koji sat i mi cemo se vratiti u nas stan u centru Knina, iznad apoteke.
-"hajde, obucena si, idemo u skloniste"
odgovorila sam jednim uplasenim:
-"ja hocu, ali noge nece"
Danas tu moju recenicu u kuci cesto spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo ni malo smesno.
Nakon nekoliko sati u sklonistu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bezimo iz grada, gde ko moze.. Moj otac veciti patriota, koji je bio ranjen, na stakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuce i slicno.. Srecom, mama je bila pametnija. Seli smo u kola i krenuli ka Srbiji.
Ne secam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, secam se kolone, vrucine, zedji, staraca na traktorima, dece koja placu. Secam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povracala, a najveci problem mi je bio sto sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna zena. Mislila sam kako ce me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna cinjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad necemo tamo vratiti, da smo preko noci sve izgubili.
Secam se da smo kad smo stigli u Srbiju bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobrih dva meseca ziveli u jednom hotelu u Beogradu u kom sada cesto boravim zbog priprema s reprezentacijom.
I tako, seljakali smo se, kucili se ispocetka, od nule.
U skoli, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osecam lose jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas 20 godina nakon tog strasnog dogadjaja u meni zivi samo ponos sto sam odakle jesam, sto sam bila deo te kolone 1995. deo istorije jednog naroda koji je delom unisten, delom prognan, delom razbacan sirom planete.
Uprkos tom prvom ratu koji sam prezivela sa 6 godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji) smatram da sam imala srecno detinjstvo, najvise zahvaljujuci carobnom stapicu moje majke - humoru.
Imam prijatelje sa svih strana bivse Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo zao naroda. I naseg i vaseg i njihovog. Naroda. Bespovratno unistenih domova, unistenih generacija, onih prezivelih koji nikad vise posle rata nisu zapravo ziveli.. Citav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god zelite, ali za mene je to jedan narod koji je strasno propatio i ja zato ne zelim da se ovaj zlocin zaboravi.
Jer plasim se, ako se zaboravi - desice se opet.

ผลลัพธ์ (ไทย) 1:

ไบโอ je topli Avgust, skoro kao ovaj.
Rano Jutro 5 ili 6 ujutru probudile su ฉัน Granate นา sve strane SE cula Buka ฉัน lomljava Otvorila su SE Vrata decije SoBe แม่ je usplahirena uletela ยู Sobu ยู kojoj สุสา regala padali kartoni viskija Naravno je ดาฉัน ovu strasnu situaciju bocnula njenim carobnim stapicem, humorom, izgovorivsi jedno placno "Moj viiiskiiii" ..
Imala sam 6 godina ฉัน bila sam svesna ดา traje หนู bombardovanja nisu bila ništaโนโวพิซซ่า Mene แม่ฉัน je odvela ยู kupatilo (jer je tamo najsigurnije) obukla ไมล์ farmerke, ljubicastu majicu ฉัน omiljene patike zbog kojih sam TIH dana bila SVA bitna jer nisu imale pertle vec Cicak, mausa miki พิมพ์ na njima ostao ไมล์ je zauvek urezan ยู pamcenje . zvuk Granata Nije jenjavao, stajala sam ยูทอม kupatilu Kog ตะวันออกเฉียงเหนือ Mogu หนีบดา SE setim, oduzeta od straha อาลีซาดาซีอี osecajem sigurno sve biti ยู redu Bombe ซีอี prestati ดา padaju พิซซ่าโคจินั่งฉันไมล์ Cemo SE vratiti ยู NAS สแตนยู Centru Knina, iznad apoteke.
- "hajde, obucena si, Idemo ยู skloniste"
odgovorila sam jednim uplasenim:
- "ja hocu, ali noge Nece"
Danas เฉิงตู moju recenicu ยู KUCI Cesto spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, Nije Bilo พรรณี malo smesno.
จังหวัด nekoliko สติยู sklonistu stigla je เสื้อกั๊ก da je Knin pao, da da moramo bezimo iz grada, gde เกาะ MOZE .. Moj Otac veciti Patriota, โคจิ je ชีวภาพ ranjen นา stakama, ยูทอม momentu uporno je odbijao ดา Idemo Bilo gde jer เกาะ SME njega ดา istera iz njegove kućeฉัน slicno .. Srecom แม่ je bila pametnija Seli SMO ยูปูฉัน krenuli กา Srbiji.
Ne SECAM SE Koliko je trajao ใส่ znam ดาหมู่ Nigde Nije Bilo kraja, SECAM SE kolone, vrucine, zedji, staraca na traktorima, dece koja placu Secam SE ดาไมล์ je konstantno Bilo muka ดา sam Celim putem povracala ปัญหา najveci ไมล์ je ชีวภาพขืน sam povratila ยู bakinu kuhinjsku krpu Baka jer je bila uvek pedantna Zena Mislila sam Kako ce ฉัน sigurno kazniti zbog TOG MOG nedela, nesvesna cinjenice ดาไมล์ zapravo Idemo iz svojih domova nepoznato ยูดา SE Nikad necemo tamo vratiti ดา SMO Preko noci sve เหรียญที่หายไป.
Secam SE ดา SMO kad SMO stigli ยู Srbiju Bili ยู nekoliko gradova, ปอ nekoliko dana นา kraju SMO dobrih DVA meseca ziveli ยู jednom Hotelu ยู Beogradu ยู kom Sada Cesto boravim zbog priprema s reprezentacijom.
ฉันตะโก, seljakali SMO SE, SE kucili ispocetka, od nule.
U skoli มึง Parku นา Svim mestima สา ostalom Decom izgledalo ไมล์ je kao da da treba SE osecam สูญเสีย jer sam izbeglica Jer sam sam gde เฉิงตู ฉัน jesam, ponekad, priznajem อาลี danas 20 godina nakon TOG strasnog dogadjaja ยู Meni zivi samo ponos ขืน sam odakle jesam, ขืน sam bila โอเต้ kolone 1995 deo istorije jednog naroda โคจิ je delom unisten, delom prognan, delom razbacan sirom Planete.
Uprkos ทอม prvom ตูโคจิ sam prezivela สา 6 godina (ไบโอ jer je ฉัน onaj drugi ปี 1999 ยู Srbiji) smatram ดา sam imala srecno detinjstvo, najvise zahvaljujuci carobnom stapicu moje Majke -. humoru
อิหม่าม prijatelje สา svih strana bivse Jugoslavije, nikoga mrzim ภาคตะวันออกเฉียงเหนือ, ภาคตะวันออกเฉียงเหนือ nikoga konkretno krivim, je Meni samo ZAO naroda ฉัน naseg ฉัน vaseg ฉัน njihovog naroda Bespovratno unistenih domova, unistenih generacija, onih prezivelih โคจิ Nikad หนีบ posle สัดส่วน nisu zapravo ziveli .. Citav jedan narod ili ไตร naroda, brojite Kako พระเจ้า zelite, ali พิซซ่า Mene je เพื่อ jedan narod โคจิ je strasno propatio ฉัน ja zato ตะวันออกเฉียงเหนือ zelim ดา SE ovaj zlocin zaboravi.
Jer plasim SE, ako SE zaboravi - desice SE opet